Mirisi mora, peska i arganovog ulja

Dragi mama, tata i ostali,

Prosto ne znam odakle da počnem. Toliko utisaka svakoga dana! Od avantura ne stižem da pišem. Nisam ni o boravku u Egiptu završila, a već smo dva dana u Alžiru. Svašta smo doživeli na ovom putovanju. Evo recimo, jutros smo hodali bosi po pesku. U početku nam je bilo neobično, ali smo se brzo navikli. Sva sreća da nije bilo vruće. Šetali smo dugo. Kad, odjednom, peščana oluja! Bacala nas je po pustinji kao neke loptice.

Vetar nas je oduvao na kraj pustinje. Iz peska je štrčala suva trava. Ona nas je golicala, a kamenje bockalo pa smo se obuli. Sva sreća da smo svi bili tu. Snažno smo se zagrlili. A onda smo primetili da nema našeg vodiča, Pere Sivorepog. Gde li je njega odneo vetar, pitali smo se. Vikali smo: „Pero! Pero!“. Nigde odgovora. Šta smo drugo mogli, nego da nastavimo put.

Ubrzo nam se ukazalo prvo drveće. Iz daljine smo videli da ima neke velike bele plodove. Što smo se više približavali, sve smo bili radoznaliji da vidimo kakvo je to voće. Ono se pokretalo. Vaspitač Stefan je rekao da imamo fatamorganu. Ali, ne! To, mama, tata i ostali, nije bilo voće. To su bile koze na drveću argana!

Tradicionalno se ulje ovog drveta koristi za podmlađivanje. Samo bi nam to falilo! Ipak smo namazali lice i ruke suve kao pustinja kroz koju smo prošli. Nastavili smo dalje. Kako bi bilo dobro da smo bili bliže našem kruzeru - Tom Kruzeru. Mogli bismo da se osvežimo, da ručamo, a to nam je baš bilo potrebno. Put nas je doveo do granice Alžira i Maroka.

Objasnili smo graničarima da smo na multikulturalnom putovanju mediteranskim zemljama i da smo iz vrtića Povratak prirodi. Klimali su glavom kao da im je već poznato o čemu pričamo. A onda smo ugledali našeg vodiča, Peru Sivorepog. On je stigao na granicu pre nas. Pošto zna da piše, sve je objasnio graničarima. Predstavio nas je kao vrlo kreativne umetnike. To je pobudilo radoznalost graničara. Želeli su da nas vide na delu.

Nastalo je rivalstvo između alžirskih i marokanskih čuvara granice povodom toga čiju ćemo zastavu naslikati. Ne želeći da izazovemo međunarodni incident, uradili smo onako kako smo u vrtiću i naučili da se ponašamo u sličnim situacijama. Naslikali smo obe.

Malo je reći koliko su se oduševili. Otvorili su nam srce. Rekli su kako vole umetnost. Molili su da im naslikamo nekoliko naših dela. Bili su romantični. Pričali su o najdivnijim zalascima sunca, o najdivnijim ženama, o prirodi. Kad odjednom, ni mi sami nismo primetili kako je do toga došlo, nisu više bili tako dobro raspoloženi. Krenuli su opet da se svađaju čiji su zalasci lepši, da li su divnije Marokanke ili Alžirke. Nismo imali drugi izbor nego da se što pre latimo bojica.

Tako smo na kulturan način, umetnošću, sprečili međunarodni sukob. Osim toga, bili su tako divni da su nam omogućili da se osvežimo i izneli su nam delikatese njihove kuhinje. Vrlo neobična jela koja su obogatila naše ukuse.

Prateći Peru, nastavili smo put. On je podelio svoju ljubav prema arhitekturi s nama pokazavši nam neverovatne, prelepe stare gradove. Mama, tata i ostali, nemojte da mi zamerite, ali veći utisak na nas je ostavila rasprodaja vilica u Marakešu. Bilo da vam ispadaju sekutići, ili vas je neiskokana kokica koštala šestice, na pijaci Djema el Fna možete pronaći sve što vam treba. I sami smo ostali bez teksta kad smo ugledali uličnog prodavca zuba. Saznali smo da u celom Maroku postoji po jedan stomatolog na 8000 stanovnika, što objašnjava situaciju. Zubi idu kao alva, pa smo pohitali da pomognemo prodavcu i dopunimo mu lager.

Kao nagradu smo dobili čarobnu lampu i čarobni ćilim. Sami smo to izabrali. Trebalo je da se vratimo što pre na naš kruzer - Tom Kruzer.
Uskoro počinje večera, a i umor me je savladao. Privodim pismo kraju. Samo još da nabacam nekoliko fotografija iz Egipta koje vam dugujem.
<3<3<3 Volim vas <3<3<3