Roditelji o nama

Porodica Arsić


Sećamo se vremena kada je trebalo da odaberemo vrtić za Marka, tada četvorogodišnjaka. Znali smo da je to ozbiljan posao, pa smo se potrudili da mu tako i pristupimo. Shvatili smo da postoji gomila toga što moramo uzeti u obzir...Radno vreme, udaljenost od kuće, program rada, strani jezik, drugi strani jezik, hor, klavir, solfeđo, pilates, taj či, tenis... Saveti i dobronamerna upozorenja su pljuštali sa svih strana. Kako to obično biva, previše informacija nas je samo zbunjivalo. Nismo više bili sigurni ni šta je važno ni šta zapravo tražimo. A onda smo jednog dana, eto tako, sasvim slučajno prolazili Prizrenskom ulicom i zavirili kroz jednu otvorenu kapiju. Bilo je unutra neke dece i nekih velikih ljudi. Mi smo ih pitali da uđemo, a oni su nas primili. Primili smo i mi njih. Iz ne znamo kog tačno razloga, imali smo osećaj da smo našli šta smo tražili i kao malo puta u životu, nismo pogrešili. Svakim danom smo bili sve više sigurni u to. I danas smo. Nakon nekog vremena imali smo zadovoljstvo da se Povratku pridruži i naša Ana. Tada je imala nepune tri godine. Uklopila se brže i bolje nego što smo očekivali. Naš najmlađi član, Saša, sasvim sigurno, priključiće se drugarima još i ranije, verujemo sa istom radošću kao Marko i Ana. Povratak prirodi je našoj deci zaista postao druga kuća. Ponekad nam se čini i prva, ali se nismo ljutili. Družili smo se, gradili uzajamno poverenje, učili jedni od drugih, zajedno rešavali probleme u hodu, ponekad i sedeći, ali uvek na najbolji mogući način. Ova družina je zaslužila da nam nedostaje kada se neko vreme ne vidimo. Protekli zimski raspust je Marko svaki dan radosno koristio priliku da se druži sa svojim starim, malim i velikim drugarima u Povratku. Ako njega pitate, boljeg provoda nema. Ono što uvek volimo svima da kažemo je to da su sva ta deca Povratka Prirodi, bez izuzetka sjajni mali ljudi, pa čak i ona deca roditelja koji nam se malčice manje dopadaju od ostalih. To vidimo kao najveći kvalitet i potvrdu predanog rada zaposlenih u Povratku Prirodi. I tako...Povratak Prirodi je postao jedno veliko i važno poglavlje u našem životu. Kada nas neko pita da li je program Montersori i koliko časova englaskog nedeljno imaju, a koliko francuskog, kada su naučili pisana slova, a kada note ili da plešu valcer, mi ne znamo odgovor. Znamo da su naučili mnogo o životu, o drugarstvu, o pristojnosti i da svaki dan uče kako da postanu dobri ljudi. Znamo da u vrtić odlaze veseli, a vraćaju se ponekad umorni, ponekad prašnjavi ili blatnjavi, ali uvek pomalo tužni. Nama je to dovoljno.

Dragana Boškovski


Zato što sam dobila preporuku od žene koja je sjajna i znam da bira najbolje za svoje klinke. I nije bilo važno što ste na drugom kraju grada. Zato što je jedna od obaveznih stavki koje smo morali da ponesemo - gumene čizme i tatina košulja za prljajuću radionicu. Zato što su deca svakog dana napolju i prave kolače od blata. Zato što su kućice (učionice) na drvetu strava. Zato što je klopa ubistveno dobra (jos čekam recept za onaj kolač od petka). Zato što je svaki dan nova igra/lekcija. Zato što je vrtić prepun dečjih umetničkih dela.

Lidija Paradinović


Ja Povratak volim jer imam utisak da je Luka u njemu potpuno procvetao i pronašao sebe, što je ogromna razlika u odnosu na njegov prethodni vrtić. Proces prilagođavanja sa njim uvek ide sporo a u Povratku mu je dato puno prostora da bude svoj i da prihvata stvari svojim, nekada veoma sporim, tempom. Mislim da deca uopšte najbolje cvetaju u jednoj formi kreativnog haosa, gde im se malo stvari nameće, a puno mogućnosti predstavlja. Ovo je jedini period u životu kada u potpunosti mogu slobodno da biraju šta i ko žele da budu, i bilo bi mi strašno da Luka ide u neku ustanovu koja to slobodno izražavanje sputava. Luka i Povratak prihvatili su jedno drugo, otvoreno i bez predrasuda, sa svim svojim specifičnostima. Ja sam kao mala išla u jedan veoma drugačiji vrtić, a da sam mogla da biram, birala bih svakako neki ovakav, gde se reč 'može' koristi mnogo češće od 'ne može'.

Nada Ševa


Pitala sam svoju ćerku: Zašto Petra želiš da ideš u Povratak? "Volim Povratak zato što ima dvorište, jer dvorište je jedino neživo, što se voli više od živog"...i sad recite Vi nama kako da je ne upišemo u Povratak?

Ivana Đermanović


Sredina u kojoj se dete nalazi je zdrava i podsticajna za rad malih vijugica koje stimulišete da ne miruju ni sekundicu, počev od toga da je svaki dan poseban dan (jabuka, šetnje itd itd) pa do priča o velikim ljudima čija imena njihovi mali jezici izgovaraju sa mukom, ali zato ponosno citiraju njihove mudre izreke, istovremeno i sami se osećajući mudrijim. Kampovanje u dvorištu, džemijada, taj ponos i sreća kada smo svi seli i užinali džem koji je Iva napravila....to je neopisivo bogatstvo. Ovaj vrtić u pravom smislu reči razvija maštu kod dece, obogaćuje njihovo znanje, podstiče, vrlo uspešno, želju kod dece za učenjem, gradi samopouzdanje kod dece, naglašava važnost ličnosti svakog deteta, razvija svest kod deteta o sopstvenim vrednostima, podstiče izgradnju konstruktivnih odnosa među decom, razvija pozitivnu komunikaciju i u konfliktnim situacijama, razvija osećaj za obavezu, a povrh svega ovaj vrtić voli decu i voli svoj posao, u stvarnom, a ne "fraznom" smislu ovih reči, i to se oseća kroz svaku rečenicu, pogled, osmeh, pa čak i kroz ćutanje, to stoji negde u vazduhu svuda u Prizrenskoj 27.

Dejan i Maja Vesić


Povratak - zato što je drugačiji, tolerantan, poštuje i prati ličnost našeg deteta. Zato što ga uči da razmišlja i bude kreativan. Zato što ga vraća u prirodu, uči ga da je neguje i voli. Zato...

Zorica Boljanović


Selidba u novu sredinu zna da bude stresna, kako za roditelje, tako i za djecu. Još kada su djeca u uzrastu kada stiču prijatelje i identifikuju se u društvu, to nosi dodatnu težinu. Prilikom istraživanja vrtića u Beogradu, prije nego što ćemo se doseliti, jedan klik mi je otvorio vrata Povratka. Prva stvar koja nas je oduševila je bila bašta. U vremenu kada djeca gledaju paradajz u polici u marketu, izuzetak je pronaći mjesto koje pruža djeci uvid u porijeklo salate sa stola. Niz fotografija koje su se smjenjivale na ekranu mog računara je pokazivao nasmijanu djecu u nevjerovatnim situacijama, skroz čudnim radionicama, musave, zaprljane, srećne.. Učionica na drvetu, Gaudijeva kuća, Fridin portret dimenzija 2m x 2m, karate, muzika, poligon za fizicko u dvoristu, crtanje, šaranje, prljanje, uživanje... Morali smo to da vidimo lično. Prilikom posjete Povratku smo se još jednom uvjerili da fotografija ne može da prenese ni deseti dio atmosfere. Dječica su kao pčelice zujali u dvorištu, svako na svoju stranu a opet su bili cjelina, jer je igra u svakom trenutku bila smislena. Nismo imali dvojbu ni jednog trenutka oko toga da li naša djeca pripadaju Povratku. To je bilo mjesto gdje smo željeli da ih vidimo, mjesto gdje smo željeli da nauče šta znači uživanje u kreativnoj igri. Par mjeseci kasnije, dok ovo pišem, imam potvrdu da smo donijeli pravu odluku. Svaki dan, oko 17:45h me dočekuje ista scena: moja djeca negoduju što treba da idu kući i svaki put me pitaju zašto sam došla po njih tako rano (iako nerijetko ostanu među poslednjima). Moj petogodišnjak, u sred rasprave sa sestrom, zaustavlja sebe i govori: "Zaboravio sam šta je Aristotel rekao. "Govori tiho da bi te čuli." Seko, nećemo galamiti." A moja trogodišnjakinja zna da treba da sjedi u "turskom sjedu", da bi se noge pravilno razvijale. I zna da Šone pravi najbolje palačinke i to svakog petka (a to znaju i svi koji su joj nekad ponudili palačinke). Mogla bih o svakom članu kolektiva ponaosob napisati toliko stvari sa kojima su pozitivno uticali na moju djecu, ali to bi bilo predugačko. Njihova ozarena lica, kad se spomene vrtić, govore da je to njihovo mjesto, njihov mali svijet i ako se po jutru dan poznaje, biće ovo početak jednog divnog prijateljstva i saradnje između moje porodice i Povratka.

Porodica Kaćanski


U prvi mah izabrali smo vrtić Povratak prirodi za naše dete zbog velikog, sunčanog i lepog dvorišta, vedre i žive atmosfere koja je vladala u vrtiću, velikog broja dece, postojanja koncepcije u bavljenju decom, izuzetno obrazovanog osoblja, prisustva muskaraca među osobljem vrtića, očigledne demokratičnosti u odnosima. Posle više od godinu dana prvi utisak se potvrdio i razvio. U međuvremenu smo uživali i u pouzdanosti i otvorenosti osoblja za komunikaciju, njihovoj fleksibilnosti i entuzijazmu. Otkrili smo da iza lakoće u odnošenju sa decom stoji profesionalan i odgovoran stav, izgrađen program i filozofija u pristupu, jasne vrednosti. Dopada nam se što deca mogu da se igraju I uprljaju, što se poštuje i neguje ličnost deteta i njegova osobenost, što se razvija kreativnost uz učenje, i daje prostor za detetove afinitete. Ponekad nam je ujutro teško da se rastanemo sa detetom, a ponekad sa vrtićem i atmosferom u njemu.

Porodica Hofman


Našem Povratku Prirodi Družimo se više od devet godina, a još uvek ste nam zabavni! Volimo vas jer vas naša deca vole: zato što mogu da trčkaraju po sobi (Alisa), zato što se često zabave (Viktor), zato što uvažavate dečije predloge i imate super zanimljive radionice (Lara) Volimo vas i zbog toga što: Radite vrlo ozbiljne stvari na „neozbiljan” način. Slikate, bojite, seckate, lepite, kuvate i mesite. Trčite i skačete, kopate u pesku, prskate se i grudvate. Pevate, svirate i glumite. Slušate dobru muziku. Pravite super žurke. Putujete po celom svetu. Gajite biljke i volite životinje. Trudite se da deca zdravo jedu. Učite kineski - jezik budućnosti. Mislite i na svoje velike drugare koji su krenuli u školu. Uvažavate različitosti, uključujući lude ideje našeg sina. Razvijate decu u tolerantne i samosvesne osobe. I stalno se menjate, i to na bolje. Samo tako nastavite!

Marina Knežević


Naša potraga za idealnim mestom gde će nam dete odrastati je bila prilično duga, ali se konačno isplatila. Za Povratak prirodi u Zemunu smo čuli odavno, ali tek po otvaranju na Voždovcu se stvorila prilika da prebacimo našu Milu kod njih. Pratili smo vec skoro godinu dana na Facebooku svakakve fenomenalne aktivnosti koje su oni sprovodili u Zemunu (i nadali se da ce drugi vrtici nesto nauciti iz toga), ali smo se pomalo pribojavali hoce li sve to i u realnosti biti jednako sjajno kao sto izgleda na njihovoj stranici. Na prvom sastanku, upoznavanju, ceo tim je ostavio snazan utisak na nas. Jasno su nam stavili do znanja da oni prate dete i razvijaju njegove potencijale, a ne zelje roditelja, iako se to mnogima mozda ne svidja. Takodje, deci se obracaju kao odraslima, nije bilo ulagivanja i tepanja. Šta nam se sve dopalo: nema striktnih starosnih grupa - deca se razvijaju individualno, sama ce naci mesto i najbolje drugare i primerene izazove. Deca mogu da biraju koje ce radionice da pohadjaju, ako ne zele, uvek mogu da rade nesto drugo. (Ovo se Mili jos nije desilo, sve obozava da radi). Nema po jedna vaspitacica na grupu, nekoliko njih se smenjuje u toku dana ili istovremeno rade zajedno radionice. Dete ce odabrati ko mu najvise prija, ko ce biti uzor odrasle osobe. Sve vreme su sa decom vaspitaci, jedan filolog i psiholog. Oba pola su zastupljena! U toku nedelje imaju 22 radionice, koje rade sa njima i sa nekoliko saradnika (i njih sam upoznala), reditelj, profesor muzike, tango instruktor, 2 jezika, logoped...(ovo zvuci ko skola, ali su to vrlo mladi ljudi, nalozeni na svoj posao, u najmanju ruku cudaci, umetnici koji zive svoj posao). To sve prsti od hokus-pokus eksperimenata, underground pesama, glista, testa, materijala za recikliranje. Zivo je ko u mravinjaku i kipi od stvaralacke energije i tempa mladih entuzijasticnih ljudi. Neke radionice su me dirnule do suza, jer se bave razvijanjem empatije, savladavanjem stida i straha, detinjim mudrovanjima, necim sto moramo kroz zivot sami da ucimo, a mnogo je vazno. U dve reci, deca - uzivaju! Uvazavana su svakog trenutka, imaju dostojanstvo i grade samopoudanje. Po polasku u vrtic treceg dana Mila je rekla:"Mama, sto si tako rano dosla?" Druge nedelje je rekla:"O meni ovde brinu svi. I niko me ne grdi ako placem." Moje dete je bilo bela vrana u predhodnom vrticu, problem, a sad se oseca da pripada negde. Imam neki fin osecaj dok smo razdvojene, pitam se samo sta li sada rade, osmehnem se i pomislim... nesto lepo, sigurno. I onda spokojno odem svojim poslom.