Zmije i mi – ko koga ugrožava?

Ofidiofobija (strah od zmija) druga je najzastupljenija fobija na svetu, odmah nakon straha od visine.

Kod mnogih ovaj strah je propraćen i gađenjem, tako da većini ljudi ne bi palo na pamet da zmiju uzmu u ruku, dok neke prođe jeza i kada je vide na slici. Živeti sa ovakvim strahovima i nije neki problem jer će prosečan gradski čovek retko kad doći u situaciju da se susretne sa zmijom. Ali ako ste od onih koji povremeno vole da se sklone od gradske buke i provedu vreme u prirodi, pre ili kasnije jedna će vam izgmizati na put.

Kako se zaista treba postaviti prema ovim stvorenjima?

Kao herpetolog i vlasnik Ksenije, kukuruznog smuka, sa zmijama baratam jako često i razne su mi prolazile kroz ruke: male, velike, divlje, pitome, otrovne, bezopasne...

Imao sam prilike da prisustvujem raznim reakcijama ljudi, koje variraju od negativnih komentara, preko vrištanja i napada panike pa do potpuno suludih stvari – primera radi, meštanin jednog sela kod Pančeva posuo je više kilograma otrova po dvorištu kako mu zmije ne bi ulazile u podrum i pritom zatrovao baštu u kojoj gaji voće i povrće kojima se hrani. Često se i hvale kako su zmiju ubili.

U praksi, u gotovo svim slučajevima susreta zmija izvuče deblji kraj. Da li mora baš tako? Kako se zaista treba postaviti prema ovim stvorenjima? Jednostavno: pustite je da prođe. Ona vas sigurno neće napasti.

Susret za ceo život

Patološki strah i uobičajeno ubijanje jako korisnih životinja svakako nam ne trebaju, a najbolji način da se ovi problemi iskorene je svakako edukacija, koja je najefektivnija ako se primenjuje od malih nogu. Deca iz voždovačkog vrtića Povratak prirodi učila su kako da se ponašaju ako u prirodi sretnu zmiju, kako da spreče ujed i kako da razlikuju otrovne od neotrovnih, ali cela priča ne bi bila ni blizu tako efektivna bez fizičkog kontakta.

Tokom gostovanja, Ksenija je propuzala kroz desetine šaka mališana koji su se gurali da je uzmu u ruke. Mazili su je i oni koji su se svega nekoliko trenutaka pre nego što su je videli plašili i unervozili na pomen zmije. Oduševljeno su je gledali kako je sjajna, glatka, graciozna i lepa i za ceo život su oslobođeni fobije. Čak ni neki od vaspitača nisu bili toliko hrabri, jer su godinama pothranjivani strahovi duboko ukorenjeni i mnogo je teže osloboditi ih se. Deca taj problem nemaju.

Ksenija je potpuno bezopasna

Ksenija je, kao i većina drugih neotrovnih zmija, potpuno bezopasna. Tokom svoje tri godine života nikada nije ujela, a i da se to desi ne bi imala snage ni da probije kožu i taj ugriz bi više ličio na štipanje. Inače je mirne naravi i jako tolerantna, tako da je idealno ispunila ulogu prve zmije u životu jednog petogodišnjaka.

Možda niste svesni toga, ali Povratkovci su se pre nje susreli sa daleko opasnijim životinjama – čileanske veverice, koje čine deo zoo vrtića Povratka prirodi, mogu ozbiljno da gricnu! Naravno, postoje i opasne vrste zmija, ali deca su naučila kako da se ponašaju ukoliko ikada neku od njih sretnu. Sada mogu biti učitelji svojim roditeljima. Tako vrtić Povratak prirodi širi svoje ideje.

Sve u svemu, susret sa Ksenijom je za mališane bilo lepo i jako važno iskustvo. Ukoliko vam ovo deluje kontroverzno ili opasno, razmislite da li ste i sami žrtva iracionalnog straha koji se kod nas tradicionalno prenosi sa kolena na koleno. Ako jeste, a niste voljni da nešto uradite povodom toga, zašto decu osuđivati na isto?

Naša zemlja je dom za deset vrsta zmija od kojih svaka ima važnu ulogu u ekosistemu. Njihova korist se najprostije u praksi ogleda u kontrolisanju broja glodara.

Suživot zmija i ljudi itekako je moguć, a ujedi i ubijanje prestaće onda kada ova stvorenja budemo razumeli, čuvali i voleli. Susret Povratkovaca i Ksenije je mali korak ka tome. Više fotografija u foto albumu na našoj fejsbuk stranici.

Stefan Avramović, Ekolog vrtića Povratak prirodi