Razvoj samopouzdanja kod dece

Samopouzdanje je uslov i atribut koji omogućava ostvarenje velikih i malih poduhvata u životu svakog čoveka. U tekstu, pročitajte koji faktori utiču na nivo samopouzdanja u odraslom dobu i kojim postupcima možemo potkrepiti samopouzdanje kod dece.

Predstave o spoljašnjem svetu i sopstvenim sposobnostima formiramo na osnovu psiholoških doživljaja još od malih nogu. Ove predstave postaju unutrašnji radni model na osnovu kog tumačimo stvarnost i trudimo se da ga održimo nezavisnim, čak i kada nije u skladu sa realnim pokazateljima naših sposobnosti i konteksta oko nas.

Kada odrastemo jasno nam je da učimo iz iskustva i grešaka, ali pravi izazov predstavlja način na koji tu mudrost treba da prenesemo detetu.

O razvoju samopouzdanja

Samopouzdanje se odnosi na svest osobe o sopstvenim mogućnostima i sposobnostima, pri čemu osoba procenjuje da nešto ume, zna i može. Ono ne garantuje uspeh po svaku cenu, već slobodu da se eksperimentiše dostignutim umećima i znanjima. Samopouzdanje nije dato rođenjem i biološkim nasleđem. Ono se stiče i razvija, kao i druge sposobnosti poput hodanja, govora, mišljenja. Prilikom sticanja određene veštine kroz vežbanje i ponavljanje sve smo bliži cilju, a uvežbavanje samo po sebi predstavlja zadovoljstvo. Uživanje i prijatnost tokom postizanja cilja, a potom njegovog ostvarenja, potvrda su da smo dorasli zadatku.

Detetu koje tek vokalizuje, na primer, potreban je pozitivan podsticaj kako bi nastavilo da razvija govorni aparat i zadovoljilo potrebu da komunicira. Od nerazumljive artikulacije, vođeno stimulacijom odraslog, dete vremenom osvaja polje usmenog izražavanja i motivisano je za nove saznajne procese.

U praksi se neretko susrećemo sa decom kojoj je potrebno vremena da skupe hrabrost i pokažu svoje potencijale, oprobaju se u nekim sadržajima ili da govore pred grupom. Ukoliko stimulacija iz okruženja nije adekvatna i prilagođena detetu, za posledicu imamo povlačenje ili nedostatak inicijative i pre nego što se dete uveri da je neuspešno. Vođeno uverenjem da ne zna ili da ne ume, odnosno osećajem nekompetentnosti, dete će izbegavati izazovne situacije što u velikoj meri utiče na formiranje pozitivne slike o sebi i dalji razvoj potencijala.

Kako roditelji mogu negovati razvoj samopouzdanja?

Prvi vajari dečijeg samopouzdanja i slike o sebi su roditelji. Prirodno je da se dete trudi da udovolji roditelju, jer je on izvor ljubavi, zadovoljstva, nege i sigurnosti. Vođena razvojnim impulsom deca istražuju svoje mogućnosti, isprobavaju granice, upijaju verbalne poruke, procenjuju neverbalne signale, mimiku, osećaju ton glasa, tumače gestukulaciju kao znak odobravanja ili neodobravanja. Dobijene informacije vezuju za svoje ponašanje i pripisuju značaj svojim sposobnostima. A tim putem stiču i doživljaj o ličnim vrednostima.

Kada roditelj poštuje detetove sposobnosti i to pokazuje kroz dijalog, uvažavanjem i slušanjem njegovih ideja i predloga, dete će razvijati samopoštovanje. U svakodnevnoj komunikaciji detetu je potrebno dati vremena da sagleda i saopšti svoje misli i osećanja. Logično je da ono nekad ne razume ili ima nerealne zahteve. Jasne granice u odnosu na dečje zahteve pomažu da dete bude sigurno, da sarađuje i snosi odgovornost i onda kada su njegovi postupci ili potrebe osujećeni. Povratna informacija roditelja ne treba da blokira misaoni proces kod deteta, jer ono u tom slučaju može da stvori predstavu da ne zna da misli. Strpljenjem, davanjem primera i otvaranjem diskusije dete se podstiče na dalje razlaganje ideja, stvaranje pretpostavki i dublju misaonu obradu.

Roditelj koji deli i pridružuje se detetovoj radosti zbog postignuća direktno utiče na osećaj samoispunjenosti i razvoj unutrašnje motivacije. Umesto gotovih rešenja, detetu treba dati priliku da greši, savladava prepreke i istražuje svoje sposobnosti. Pohvala i nagrada su dobar izbor za razvoj unutrašnje motivacije, ukoliko su usklađene sa realnim zahtevima, detetovim trudom, mentalnim i kalendarskim uzrastom.

Unutrašnja motivacija se zasniva na radoznalosti, izražava se kao nadahnuće da se doživi zadovoljstvo u akciji koja je rezultat samoopredeljenja i oslikava vlastito biće. Nagrađivanje će biti višestruko efikasnije ukoliko umesto materijalnog, dete nagradimo nekom aktivnošću u kojoj uživa. Na taj način sama aktivnost po sebi postaje zadovoljstvo i dete je motivisano da obrasce ponašanja ponavlja. U zavisnosti od prirode aktivnosti, preporuka je da se članovi porodice uključe u odabranu aktivnost.

Samoocena sposobnosti, tj. ono što mislimo o sebi, sadrži internalizovane procene drugih, što i odrasli teško prepoznaju. Efekti kritike su pozitivni samo onda kada je primerena i usmerena na konkretno ponašanje. Kritika koja je usmerena na ličnost deteta nije dobar izbor jer će ono usvojiti etiketu da je pogrešno, umesto da bude svesno svoje vrednosti bez obzira na pogrešivost. Kritika upućena na detetovu ličnost ili ignorisanje detetovih potreba isključuje mogućnost doživljavanja uspeha.

Kako negujemo samopouzdanje u našem vrtiću?

Kako je razvoj samopouzdanja podložan i uticaju osoba iz bliskog okruženja, navedene smernice, u radu praktičara vrtića Povratak prirodi, predstvaljaju imperativ uz pokazivanje iskrenog interesovanja za detetove potrebe. Sloboda izražavanja ideja, menjanje strategija u rešavanju problema, entuzijazam prilikom otkrivanja nepoznatog se podrazumevaju. Na taj način, praktičari u pažljivo vođenom procesu omogućavaju detetu samopotvrđivanje i povratnu informaciju koja je ohrabrujuća i jedinstvena za svako dete. Socijalizacija u grupnom kontekstu decu priprema za život u zajednici uz uvažavanje principa individualnosti. Isključivo vrednovanje detetovog postignuća u odnosu na druge se negativno odražava na kriterijume lične vrednosti. Primena principa individualnosti se ogleda u podsticanju autentičnosti deteta u izražavanju svojih potreba i prepoznavanju vlastitih interesovanja, umesto davanja socijalno poželjnih odgovora.

Povezivanje sadržaja, raznovrsnih tematskih celina i multidisciplinarne tehnike detetu omogućavaju da na logičan način uočava veze između pojava i pruža mu se dimenzija višeznačnosti i perspektive. Podsticanje misaonih sposobnosti u vrtiću podrazumeva iskustveno učenje, pri čemu negujemo socijalnu i emocionalnu kompetenciju koja se ogleda u neposrednim prilikama da deca oprobaju i usavršavaju svoje veštine. Dosegnuti nivo razvoja deteta i život za koji ga pripremamo sami po sebi nisu jednoznačni, pri čemu utemeljenost integrativnog pristupa zadobija još veću vrednost.

Pravilnu raspodelu između svakodnevnih vaspitnih zahteva i obrazovnih sadržaja postižemo uz retku zabranu, a češći podsticaj, pohvalu i realnu kritiku. U tako koncipiranom okruženju, dete se oseća prihvaćeno i slobodno da istražuje i usvaja sadržaje tempom i brojem pokušaja koji mu je potreban.

Iz drugog ugla, magični sastojci na kojima ne štedimo u kreiranju naše prakse su fleksibilnost i kreativnost u određivanju sadržaja i forme, a doslednost po pitanju pravila.

Suzana Miković master defektolog