Naš životi započinju brojkama. Mi ih nismo odmah svesni ali brojke su tu, u paketu sa čulnim  nadražajima. Broj visuljaka iznad kreveca, broj glava koje se nadnose nad nama, ruke koje nas nose, grle, maze. Koliko mleka ću da popijem? Koliko dugo ću da se kupam i igram u kadici? I ta igra, koja nas potpuno zaokupira. Kad brojimo prstiće a nismo ni svesni? Ili pokazujemo nešto, a neki veliki prsti nas golicaju?

A onda, preko svega ili čak ispod svega: taj šum. To uporno tumbanje, bubnjanje u ušima. Šta je to? To čudo ne prestaje, a opet, kao da nam je poznato…. i nekad taj ritam koji pravi obuzima čitavo telo.

Da u našem telu je pokretač ritma, početak i kraj svake muzike. Uvertira, simfonija i koda našeg života. Najbolji muzičar – bubnjar na svetu: Srce!

Onog trenutka kad srce odsvira uvod, mi smo već u igri. Polako uključujemo glas, ruke i noge. Jezik, još jedan instrument, daje svoju ritmičku potporu i kreće: mamamama… A ubrzo se priključuju „baba“ „deda“ i najači:“tatatata“ ali ne zbog tate, jer tata radi (šala). Celoj orkestarskoj zvučnoj slici priključuju se seke, bate, kuce, mace… I ptičice! Ima ih svugde. Sa pticama dolazi cvrkut, kao picikato, kao kamerna opera. „Tapa tapa tapa tapa…“ kad otkrijemo prednosti puženja! Ritam kretanja, brzina, savlađivanje prepreka i zvuci uzbuđenja.

A onda, trenutak hrabrosti i gore smo, uspravljeni na nogama i brojimo korake. Jedan, dva, jedan… pa ponovo: jedan, dva, tri, četiri. Sad smo na krevetu i skačemo u ritmu, otkrivamo muziku sa uređaja, bubnja kroz zvučnike. Nedugo zatim, počinjemo da merimo, procenjujemo. Koliko mi treba da dohvatim tatinu šoljicu sa kafom? Ili, na koje sve načine mogu da bacim igračku sedeći u stolici za hranjenje? I koliko puta? A kako li to zvuči? Uuu, ta plastična kašičica dobro svira kad se lupka o tanjirić! Neki od nas uživaju lemajući i šamarajući rukama sve živo, ili bolje reći, razne predmete po kući. Police sa fiokama, komode i stočići su ko stvoreni za Zapinu solo bubanj kompoziciju… Šerpe, lonci i poklopci, poseban segment muzičkog odrastanja svakog od nas, ko ima roditelje čeličnih živaca. A tek varjača i metalna supena kašika što zvoni!

Na sreću, roditelji pronalaze rešenje i upisuju nas u vrtić, koji je na oko sto koraka od ulaza, ili pet kilometara. U svakom slučaju sudbina nam je zapečaćena: zajedno sa sebi sličnim, osnivamo prvu muzičku bandu. Taj bend će biti kamen temeljac za naš dalji muzički razvoj. U vrtiću ćemo naučiti da brojimo, naučiće nas mnoštvo pesama, razbrajalice i sve ono što će učvrstiti naša znanja o ritmu.

Slogovi, koje smo već upotrebljavali, koristićemo sad na raznovrsne načine i pridodati nove, pri čemu će naš instrument – jezik, dobiti nove moći. Vežbaćemo sinhronizaciju ( reč koju će nam kasnije objasniti ), da zajedno sa nekim pevamo ili sviramo a da pritom zvučimo kao jedan. Kad smo sami onda smo „solo“, a kad smo u paru, onda „duo“ ili „duet“. Učimo i strane reči koje će se prosto zalepiti u podsvest, baš kao i „orkestar“ ili „stakato“ ili ona duga „anavolimilovana“. Brzalice će nam istrenirati jezik još više, kako bi razoružavali odrasle sa „legato“ ili „taktiranje“ ili „Crn jarac crn trn crn brsti trn“…

Igre koje smo voleli

1. „Ondola, Dondola“ – razbrajalica koja se može igrati sa naglašavanjem, ili kroz igre uloga, pri čemu „Čagrk“ kao zadnji lik, juri ostalu decu kad dođe na njega red. Pošto ima deset likova, može se prilagoditi i mlađim uzrastim u učenju brojanja do deset.
2. „Par – nepar“ – Muzička igra: Pleše se i peva se tekst: „Par, nepar raspališ, diži ruke sad u vis“, ponavlja se dva puta. Na kraju pevanja učitelj ili jedno od dece vikne neki broj od jedan do deset. Ako je neparan broj, zadatak je da se čučne, a ako je paran ostaju da stoje. Ko promaši, priključije se „posmatračima“ koji pomažu „gospodaru igre“. Pobednik je onaj koji ostane poslednji.
3. „ Kako bubanj kaže“ – Igru započinje bubnjar zadavajući ritam za ples. Peva se refren istoimene pesme grupe Električni Orgazam. Kada bubanjar prekine svirku vikne broj od jedan do pet. Zadatak je da se igrači uhvate u grupu ili skup na zadati broj u što kraćem vremenu. Ko ispadne iz igre, priključuje se bubnjarma u udaračkom orkestru. Pobednik je grupa dece koja ostane da pleše.

Korak po korak u muzičkom odrastanju, i ubrzo se spremamo za školu. Osvešćujući šta je levo a šta desno, kojom rukom udaram doboš a kojom „kontru“. Da li mi je leva noga prva ili druga. Učimo parne i neparne ritmove. Igramo „kolo“,“polku“ ili skačemo uz Ramštajn na dva i četri otkucaja… Plešemo valcer, uz Mocartov „menuet“ na tri.

Broj postaje simbioza sa muzikom, odskačući često od matematičkih normi. Brojimo i merimo taktove, trajanja, a nekad to radimo iz čiste zabave. Otkrivamo jedinicu mere „takt“, spajamo više taktova u sekvencu ili šablon. Ponekad se ove „mere“ ušunjaju u naše uši vrlo rano, načine da se telo razmrda na poznate teme ili ritmičke figure. Puls odašilje signale žive mere u vremenu, sa smenom „teze“ i „arze“. I mi se divimo Bahovim fugama, Mokranjčevim rukovetima, ili „Slikama sa izložbe“ Modesta Musorgskog u izvedbi progresiv – rok grupe Emerson, Lejk i Palmer.

Nakon svih tih burnih i ritmizovanih godina odrastanja i sazrevanja, vraćamo se kući u cik zore, posle nastupa na „Kolarcu“ , „Sava centru“ ili nekom klubu. Kroz misli, smešu utisaka, malo kroz premor i bubnjanje u ušima, shvatamo šta je suština te pokretačke snage muzike. Iz fioke vadimo metronom, prepuštamo se njegovoj ravnomernosti i lagano tonemo u san o brojkama.

 

Pavle Sovilj, profesor violine,

muzički saradnik u Povratku prirodi