Vanredna situacija (koja traje već godinu dana) prouzrokovana globalnom epidemijom novog virusa, mogla bi se nazvati novom, nepoznatom situacijom u kojoj se osećamo uplašeno i nesigurno, a na koju smo mi odrasli prinuđeni da se adaptiramo. Može li se povući neka analogija sa adaptacijom dece na novo i nepoznato?
* * *
Uobičajeni žagor dece za stolom zaokupljene crtanjem, prekidala je trogodišnja Ana plačnim glasom:
„Hoće li doći moja mama?“
„Doći će“, strpljivo je svaki put Ani odgovarala vaspitačica kojoj je sedela u krilu, pokušavajući istovremeno da joj skrene pažnju na zajedničku aktivnost. Većina dece je, naizgled nezainteresovano, pratila njihovu komunikaciju. A onda je petogodišnji Vlada, kome je ovo stalno prekidanje razgovora postalo dosadno, iznenada ustao sa stolice i uneo se Ani u lice:
„Je l‘ znaš kada će da ti dođe mama? Nikad!“
Ana ga je zapanjeno pogledala i, pre nego što je vaspitačica stigla da odreaguje, na iznenađenje svih prisutnih, ljutitim glasom, jasno i glasno rekla:
„Doći će moja mama!“
Tako smo, zahvaljujući Vladi, imali priliku da svedočimo onome što se uobičajeno dešava tokom adaptacije na nove situacije. U suočavanju sa strahom od nepoznatog, prvo pribegavamo onome što nam je poznato i sigurno. U prvim danima adaptacije na vrtić to je fizičko prisustvo majke (ili druge poznate osobe koja je dovela dete). Iz te sigurne baze, dete postepeno izlazi vođeno radoznalošću i željom za istraživanjem, vraćajući se povremeno da fizičkim kontaktom ili samo pogledom potvrdi da je sigurno. Kada, u narednim danima, ostane u vrtiću bez poznate osobe u vidokrugu, u nedostatku fizičke, detetu je potrebna verbalna potvrda da nije ugroženo – najčešće od strane vaspitača sa kojim je uspelo da se poveže u prethodnim danima: „Hoće li doći?“ „Doći će“, kaže vaspitač, obezbeđujući detetu neophodnu sigurnost. U danima „iščekivanja“ od velike pomoći je neka vremenska odrednica koliko će čekanje trajati (do užine, do ručka, do posle spavanja…), kao i predstava o tome gde su roditelji dok su deca u vrtiću (rade, kuvaju ručak, idu na jogu, idu u prodavnicu…) Što im bliže objasnimo šta roditelji rade dok su oni u vrtiću, to bolje. Na taj način se lakše povezuju dve situacije, ona kod kuće i ova u vrtiću, a prihvatanje istovremenog postojanja „dva sveta“ olakšava da se između njih napravi most i pojača osećaj sigurnosti.
Postepeno, kao kod Ane iz naše anegdote, spoljašnja potvrda biva zamenjena jasnom predstavom i unutrašnjim doživljajem sigurnosti. Tada najčešće prestaje iščekivanje i dete je slobodno da živi sadašnji trenutak: da istražuje prostor („Ja imam isti ovakav vozić“) i da se povezuje sa ljudima („I moja baka se zove Vesna“). Strah ustupa mesto radoznalosti, radoznalost vodi saznanjima i građenju novih odnosa… avantura se nastavlja.
* * *
Jesmo li se mi adaptirali na život pod novim okolnostima? I treba li da prihvatimo takozvanu „novu normalnost?“ Kakav god da je vaš odgovor na ova pitanja, jedno je sigurno: živeti moramo u sadašnjosti. A život podrazumeva aktivnost, kretanje, istraživanje, postavljanje zahteva i odgovaranje na zahteve okoline. U grču iščekivanja „da prođe“ postajemo pasivni, fizički i emotivno nepristupačni i zatvoreni, podložni daljem umnožavanju straha.
Okolnosti nam ne idu na ruku – svet se, bar u našim očima, naprasno promenio, ne vide se mostovi za vraćanje „na staro“. Vremensko trajanje epidemije je neodređeno, „do leta će virus oslabiti“, „stići će vakcine“, „razviće se kolektivni imunitet“… Čuvene „ključne dve nedelje“ još traju.
U pokušaju da posegnemo za sigurnom bazom, i mi smo se okrenuli prvo poznatom: šta kažu stručnjaci, šta kažu lekari kojima verujemo i kako su se u prošlosti završavale epidemije. Pokušavamo da nađemo neki smisao u dešavanjima, da ih podvedemo pod nama poznatu i blisku logiku. U moru kontradiktornih, nejasnih i nepovezanih informacija to postaje težak posao koji nas zamara i troši, do stepena u kome nas neizvesnost ponekad savlada. Kao deca na adaptaciji preplavljena novim utiscima, ukopamo se u mestu i imamo samo jednu želju: „Hoću kući!“ Jedini odgovor koji dete tada čuje jeste: „Doći će mama“. Ova spoljašnja verbalna potvrda, osvežava predstavu mame koja dolazi, budi u detetu ranije sačuvan osećaj sigurnosti i zadovoljstva, i dete nastavlja da se igra.
Šta je to što u nama danas budi i jača osećaj sigurnosti, oslobađa nas iščekivanja i straha, i omogućava nam da koračamo kroz dan, funkcionalni i dostupni svojim bližnjima? Kako kod koga, široko je polje – nekome poverenje u nauku, nekome vera u Boga, kod nekoga usađen osećaj odgovornosti, kod drugoga negovani optimizam… U zavisnosti od toga šta je do sada doprinosilo našem osećaju sigurnosti i poverenja u dobar ishod, sve su to „vaspitači“ koji govore „doći će mama“.
I za kraj ovog teksta, jesti li primetili kako se razgovori sa prijateljima sa kojima se i inače ne viđamo često, ovih dana završavaju sa: „E, pa da se vidimo napokon, kad ovo prođe, da se ispričamo…“? Iako je malo verovatno da će se ti planovi ostvariti (jer nismo se viđali ni kad ovoga nije bilo) danas oni dobijaju na značaju jer se u pozadini dogovora oko susreta, podrazumeva da će ovo proći.
* Iako mame jesu najčešći pratioci dece na adaptaciji prilikom polaska u vrtić, namera ovog teksta nije da isključi tate, staratelje, bake, deke i sve ostale učesnike u podizanju deteta koji mogu biti detetov sigurni oslonac.
