Skandalozno! Saznajemo da u Povratku postoji Zemunsko narodno pozorište i da u njemu deca pišu knjige, predstave, scenario za film! (Uzmu flomaster, tkaninu, drvo i nećete verovati šta od toga naprave!) Kako deca pišu kad su još uvek u vrtiću? Pa dečijim zapisima: svojim pričama, crtežima, kobajagi igrama.

Uostalom, ako decu pitate – oni znaju da pišu. Isto onako kao odrasli što škrabaju, tako i oni ispisuju svoje misli na pismu koje samo oni prepoznaju. Rado će vam pročitati svoje zapise. U svakodnevnim aktivnostima jednog deteta protkane su različite dramske aktivnosti. Jedna tako obična igra- kobajagi igra , omogućava detetu da razume sopstveni identitet tako što istražuje situacije za koje pronalazi paralelu u realnom svetu. Kroz igru mašte, realizacijom svojih ideja, dete razrešava i svakodnevne strahove od odrastanja.

Drama u obrazovanju je postupak koji koristi izražajna sredstva pozorišta i drame i vidljivi su efekti u sticanju znanja, ali i u celokupnom razvoju ličnosti. Učeći kroz dramsku igru, dete se sprema za život. Svoja lična pitanja, strahove, dileme, radovanja,  kroz iskustvo dramske igre savlađuju i mogu da podele sa drugima.  U našoj pozorišnoj trupi isprobavaju različite likove koje sami osmišljavaju: spasioci iz vedra neba (raketa Žir ili Mudra Žaba), mali kradljivci (gušteri,kornjača- oblak, soko Sivić), opasne nemani (velika hobotnica Ursula), slatke male životinje (kuce, mace, papagaji, leptirovi, kolibri, lisice, veverice…), velike zastrašujuće životinje (gepardi, vukovi, krokodili, dinosaurusi), mitska bića (jednorozi, sirene), razna zanimanja (kuvari, gusari, kapetani, dvorske lude, policajci, vitezovi, princeze). Mogu da budu zloća ili superheroj, ili da se u toku dramskog procesa zamene sa ulogama. Igra ne prestaje.

Voditelj procesa, dramski pedagog – inicira dramski proces, a deca-učesnici sami smišljaju dramske sadržaje (u celini ili elemente), odigravaju ih i učestvuju u refleksiji o njima. Kako bi obezbedili što više iskustva i saznanja iz oblasti pozorišta i dramskih istraživanja u našoj grupici se često smenjuju voditelji procesa: glumci, pozorišni reditelji, koreografi, scenografi, dramaturzi… Ipak, jedan voditelj je stalan, koordiniše i vodi zajednički stvaralački proces.

Istraživanje „Drama unapređuje ključne kompetencije Lisabonske strategije obrazovanja“, obuhvatilo je 5000 ispitanika u 12 zemalja i dokazan je uticaj drame na pet od ključnih osam kompetencija. Zato je naš program zamišljen da obuhvata izražavanje deteta kroz različite oblike /vidove stvaralaštva,  radi razvijanja kompetencija:

„Zamišljam“ – dete aktualizuje svoju priču, svoju ideju, daje joj oblik, razvija interpersonalne kompetencije. Igra mašte nas vodi u ovim aktivnostima i ponekad je potrebno puno takve igre da bi sebi dete dozvolilo da eksperimentiše, osmisli autentični lik i poveže ga sa drugim likovima. Puno se koriste i crteži  jer u procesu crtanja su deca manje suzdržana u izražavanju svojih ideja. Tumačenjem svojih crteža razvijaju ideje i otvaraju se za dalja istraživanja i razvijanje priče.

„Učestvujem“ – dete sarađuje sa drugima, deo je Tima čija je međuzavisnost velika (u dramskim umetnostima je poseban vid komunikacije i saradnje), razvijaju se kulturalne i socijalne kompetencije. Isprobavanjem niza kognitivnih, afektivnih i veština ponašanja počinju da prihvataju različitosti i da im se iskreno raduju. Učimo da prepoznajemo emocije i njihovu važnost u odnosima. Igramo igre sa različitim konfliktima koje razrešavaju, menjaju se učesnici i pozicije.    

„Stvaram“- izrada lutaka, scenografije i  kostimografije, razvoj stvaralačke kompetencije. Puno tkanine i starih  čarapa i rukavica nam prođe kroz ruke. Kreiramo naše lutke i kostime ili pravimo delove scenografije: šume, jezera, brodove…Pravimo maske, lepimo, šijemo, oslikavamo. Kada otvorimo stari kofer sa materijalima, otvorili smo vrata za nove svetove.

„Nastupam“ – dete ovladava svojim govorom i pozicijom tela, izražava se pred drugima, razvija komunikaciju u okviru maternjeg jezika. Pošto ne komuniciramo samo rečima, već i mimikom i telom, koristimo svesne ali i nesvesne gestove koji često odaju naša unutrašnja stanja. Istražujemo scenski pokret: šta sve možemo sa našim telom, šta je govor tela, šta je ritam. Plešemo, skačemo, valjamo se, osvajamo prostor oko nas i učimo da poštujemo tuđi prostor. Učimo da stanemo ispred grupe i dovoljno glasno izgovorimo svoju ideju. Ne zanimaju nas pozorišne daske već da verujemo u sebe.

„Postižem“ – dete uči da postavlja sebi ciljeve i razmišlja o porukama koje želi da pošalje, razvija se kompetencija učenja o učenju, kao i preduzetničke kompetencije. To zvuči prenaglašeno, ali deca jedva čekaju da „prodaju karte za filmsku projekciju“ ili izrade plakat. Neki učesnici se zainteresuju i za fotografiju pa počinju da dokumentuju naše radionice i radove. Deci je jako važno da se čuje njihova priča i da kažu zašto je nastala. Od početnog „ne znam“ na kraju godine pred vama stoji dete koje zahteva da se svi delovi lutke i scenografije uklapaju jer „nisam slučajno u ovoj šumi, kako će se videti moja moć ako nema ukrasa koji padaju iz oblaka?“

Svi ovi različiti oblici/vidovi stvaralaštva se prepliću u radu sa decom. Početne aktivnosti su često bajke, brzalice i razbrajalice kako bi uopšte zavirili u svet pričanja priča. Putem velikog broja igara: zagrevanja, fokusa, memorije, transformacije, improvizacije, timskih igara,  odnosa sa grupom i prostorom, na brz, lak i kreativan način osvojiće scenski prostor i raditi na povećanju samopouzdanja.

Kroz dramsku participaciju deca uče da istražuju kontekst situacije, potencijalna rešenja i eventualne posledice. Deca vole da se kreću i da se upoznaju sa drugima, ostvare kontakt. Tokom dramskih situacija tačno to od njih očekujemo: da se pomeraju, govore i odgovaraju jedni drugima.

Radna godina je tek počela. Pošto je priča svake godine nova i zavisi od dece, jedva čekamo da vidimo gde će nas odvesti nova generacija ZNP ekipe. Nikada ne znamo kako će izgledati naš završni projekat na kraju godine. Da li će biti film, predstava, lutkarska predstava, knjiga ili nešto drugo?

Daj mi ruku. Zažmuri. Tako žmureći pogledaj daleko , daleko, preko sedam gora i sedam mora i reci mi šta tamo vidiš. Odvešću te tamo, važi? OOOOOOP, šta sad kada smo stigli, šta treba da uradimo?

Pedagog Tijana Pavlović i pozorišni reditelj Ivana Koraksić