Živimo u konzumersko vreme. To je činjenica, svima dobro poznata. Hteli ili ne hteli o tome da mislimo, jasno je da svetom vlada neka magnetna sila koja kaže: zgrabi, progutaj, pa zameni novim. Bilo da je u pitanju džemper, informacija ili čovek.

Šta sa tim saznanjem?

Ništa.

Ili pitajte decu.

Ne da biste na njihova pleća prebacili teret i odgovornost, već da biste lakše razabrali. I da biste im pomogli da meandriraju i naprave neki novi pravac, ne bi li izbegli zamke koje servira moderno društvo.

Šta to deca na dnevnom nivou znaju, a mi smo zaboravili?

Ne stavljaju rok trajanja na radovanje.

Npr. kad znaju da im se bliži rođendan ili putovanje na selo, danima odbrojavaju dok ne dočekaju taj momenat i bivaju u radosti čekanja, bez daljeg razmišljanja. I kad konačno dočekaju iščekivano, zapravo se raduju. Bez viškova.

Nama odraslima to teže ide, ili bar kraće traje. Odeš na dugo očekivano more i kad si tamo umesto da uživaš i ništa drugo(!), ti sebi zadaješ zadatke – koliko ćeš se sunčati, koliko puta ući u vodu, da li ćeš stići da se naspavaš ali i da ustaneš rano i ugrabiš prvo sunce dok ostali spavaju ali i da ne budeš sebičan i žuriš sam na plažu kad se deci jedu prženice… plus i da pročitaš bar dve knjige jer si na pola već par meseci ali kad da stigneš da obiđeš znamenitosti jer ko zna kad ćeš opet biti tu… I šta ćeš kad odmor prođe, a prošlo je već 6 dana – znači još samo četiri, plus vožnja… Aaaaaaaaa. Zvuči li poznato? Zahvalimo se konzumerskom društvu i brzini života na tome. Kad vas uhvati ovaj vir, u kojoj god situaciji, samo sedite sa decom i sve će da legne na svoje.

Ne žure.

Važno im je da otpevaju i drugu strofu rođendanske pesme. Što bi je i skraćivali? Prva strofa kaže: danas nam je divan dan, našem drugu rođendan. Pobogu, zašto se krati nastavak koji kaže da nam dugo živiš ti, to ti žele drugovi? Pa to je još par minuta pesme, sreće slavljenika, dodatnog vremena da se pažljivo smisli želja… I mi baš tu našli da zakinemo i uštedimo vreme. Zato što uvek nešto žurimo. Da obavimo ritual. Da dunemo svećicu, slikamo se za Instagram, pojedemo tortu, ispratimo goste, operemo tanjire, operemo kosu jer sutra se radi… I se taka nataka, što bi rekli braća Makedonci. A deca? Deca pevaju obe strofe, više puta mesečno. I ne znaju koliko dobro znaju šta je važno. A svaki slavljenik oseća rezultat tog dečjeg znanja.

Ne paze šta žele.

Eto baš smo ovih dana radili radionicu na temu želja (https://www.facebook.com/media/set/?vanity=povratakprirodi&set=a.4175503089145054) i uverili se da deca kada žele ne znaju za granice. Retko će se dete zaustaviti kada nabraja želje na samo jednoj. Obično je to niz: želim _____ i _____ i ______. E sad, bude tu konzumerskog upliva, pa se žele materijalne stvari, ali to je sasvim u redu. Ako ne pitamo precizno – šta želiš za druge, ili, šta želiš što ne može da se kupi novcem, najverovatnije će odgovor biti vezan za kupovinu nečeg novog. Ali dete ne zna koliko šta košta niti je opterećeno onim što može ili ne može da mu pripadne. Ako ga pitaš šta želi, on će ti lepo kazati, moglo to ili ne moglo da se ostvari ili kupi. Pitanje nije šta možeš, već šta želiš. Zato su najrazličitiji dečji odgovori poput – želim da letim, ili želim kamper prikolicu, ili želim da se mama i tata pomire sasvim legitimni. A odrasli stupa na snagu kada na red dođe priča o ostvarivosti želja. I tu moramo biti iskreni i autentični u odgovorima. Tako se čuva poverenje u odraslog, najveća podrška koju dete ima, vrednija od bilo čega drugog što može da se kupi kad legne plata.

Mi odrasli smo u željama obično racionalni, što zvuči pomalo apsurdno. Otkad su racio i želja iz iste porodice?

Žive u trenutku.

U jednom sasvim običnom i za odrasle neupadljivom danu, dete može da izjavi da mu je to naaaaajbolji dan u životuuuu, jer se dešava nešto što nije svakodnevna rutina – ide sa mamom ili tatom u kancelariju, pomaže vaspitaču da upišu prisutne i odsutne drugare, uživa u radionici… A popodne, kad najbolji drug ode kući pre njih, a tek su napravili kućicu od strunjača, najbolji dan se pretvara u naaaajgori u životu. Velika amplituda, a dete je obuhvata celu. Za razliku od dece, odrasli su značajno rigorozniji i sa znatno većim očekivanjima u ovim kategorizacijama najboljih i najgorih dana. Ne sudim nam, samo opažam. A promena perspektive i uživanje u dragocenim momentima kojih svakog dana ima ne treba da bude luksuz već veština svih nas. To, recimo, dobro znaju marketing magovi, pa nam, ne slučajno, plasiraju sadržaje koji šalju poruku da je sreća u malim stvarima koje ipak moramo da kupimo, a ne da kreiramo sami. Pažnja! Zamka na putu!!!

Ne zavise od informacija.

O ovome je suvišno i pisati. Samo neka svako od nas pokuša da ne uzme mobilni telefon na 7 dana, pa bismo mogli da diskutujemo. I sama sam jedna od onih koja kada zaboravi telefon ima osećaj potpuno vanrednog stanja (nemam sat, šta ako me neko traži…?), pa bi bilo licemerno da o ovome diskutujem. Protok informacija koje na dnevnom nivou iskonzumiramo je, blago rečeno, jeziv. Mogu samo, poučena dečjim viđenjem želja, da kažem: želim da bude drugačije. A deca? Deca se bave samo onim informacijama koje ih se tiču – npr. je l dolazi Vuk u vrtić? Kad će kolač? Je l smem da se igram još pet minuta? Lekcija i nauk odraslima da se bavimo onim što nas se tiče i što želimo da nas se tiče, uz postavljanje neprobojnog prsluka ispred suvišnih informacija.

Družite se sa decom svih uzrasta. Pričajte. Pitajte ih šta misle, osećaju, šta ih muči, šta raduje. Usmerite ih, ali ih i vrlo pažljivo slušajte i uvažavajte. Mnogo toga oni nas mogu da nauče, baš zato što nisu odrasli. A kad budete inspirisani, nastavite ovaj naš niz zapažanja i skrenite nam pažnju na uvide. Da svi u što većoj meri konzumiramo dečji svet i lekcije. Tu ćemo se teško prezasititi.