Ovog proleća u naše dvorište na Salašu ušunjala se Penjalica. Arhitektonsko čudo slobodnih zidara Nemanje, Vlaje, Ivana, Milana. Ne sumnjate – dečjem oduševljenju nije bilo kraja. Ništa manje nisu se radovali ni entuzijastični učitelji i roditelji. Mada, moramo priznati, bilo je među njima i onih bojažljivijih, koji su decu pri odlasku kući preuzimali sa Penjalice i opominjali ih rečima: „Pazi se!“ „Nemoj gore!“, „Silazi dole!“…

U tim situacijama, moj zadatak kao vaspitača bio je da podsetim roditelje na značaj rizika i rizične igre za razvoj deteta. U svakom detetu leži prirodni potencijal za procenu rizika koji treba razvijati, a ne potiskivati tokom detinjstva.

ŠTA JE RIZIK U DEČJOJ IGRI?

Rizična igra se može definisati kao aktivnost oduševljenja koja uključuje rizik fizičkog povređivanja i igre koja pruža mogućnost za izazov, testiranje i istraživanje granica i učenje o riziku povređivanja. (Sandseter (2007; Little & Wyver, 2008). Dakle, rizična igra je važan činilac za dečije zdravlje i razvoj uključujući sticanje samopouzdanja, socijalnih veština, fizičke aktivnosti.

Kada pokušavamo da ograničimo dečiju rizičnu igru, mi zarobljavamo njihovu iskonsku potrebu za rizikom, što ironično može dovesti do toga da deca budu manje sigurna. To je zato što deca uče veštine upravljanja rizicima upravo kroz istraživanje rizika u igri, i tako dobijaju saznanja i veštine koje mogu primeniti u drugim situacijama. Ako imaju odraslu osobu koja upravlja rizikom umesto njih, nikad neće naučiti kako da to učine samostalno.

STATISTIKA VS. RAZUM

Tokom godina rada sa decom zapažam da mnogi roditelji bdiju nad svojom decom, ne puštaju ih da se uprljaju, da skoče, popnu se… I zato danas deca borave u zatvorenom prostoru, njihove igre su uniformisane, standardizovane, rekla bih čak i dosadne. Deca nemaju dodir sa prirodom i prirodnim materijalima. Oko njih je plastika, komercijalne igračke koje nude gotova rešenja…I – manjak podsticaja.

Statistika kaže: Deca bi trebalo da se igraju napolju svakog dana po 3 sata 10 godina kako bi zaradila ozbiljnu povredu. Dakle, statistika je na našoj strani. Dete boravkom napolju neće ugroziti bezbednost, već naprotiv, osnažiće veštine. Tokom dugogodišnjeg radnog iskustva uverila sam se da deca koja su češće napolju manje padaju, spotiču se, dok su deca koja imaju više ograničenja i zabrana obično manje vešta. To svakodnevno dokazujemo u Povratku – dečje povrede su retkost. Gledano iz perspektive vaspitača i prakse nezgode se dešavaju jer su vođene strahom i brigom, a ne činjenicom da deci treba sloboda sa opravdanim i razumljivim ograničenjima.

ZAŠTO JE RIZIČNA IGRA VAŽNA?

Rizična igra u vidu skakanja, penjanja, pentranja, kotraljanja, igre grabuljama, makazama… pomaže deci da nauče o važne stvari o sebi, da budu sigurnija, bezbednija. Da saznaju gde su im granice, kako sebe da sačuvaju i kako svet funkcioniše. Ograničavanjem dečije rizične igre, mi im oduzimamo priliku da samostalno steknu sigurnost, odgovornost, veru u sebe.

Zašto je to tako? Zato što deca uče veštine rizičnog upravljanja istražujući rizik u igri koji kasnije mogu primeniti i u drugim situacijama. Zamislite samo da ste vi stalno imali mame i tate nad glavom: da li biste naučili kako da pređete reku, a da ne upadnete u vodu? I da li biste umeli da se izborite sa narcisoidnim šefom?

Deca se štite ukoliko ih pustimo da sama preuzmu rizik.

Glavna prepreka u ovakvoj igri jesu briga i ograničenja roditelja i vaspitača. U vrtićima postoje strogi propisi o bezbednosti dece, a najveći strah vaspitača jeste dečija povreda, jer je odgovornost velika. Upravo iz ovog razloga širom sveta počeo je da jača pokret prirodnih vrtića gde deca borave na otvorenom većim delom dana i vežbaju.

Npr. u Kanadi postoji Propis o ponašanju dece tokom igre napolju izdat od strane pedagoških organizacija i akademika koji sadrži kratke preporuke i rezultate istraživanja. Upravo ovaj relevantan dokument kaže da je važnije da deca budu sigurna koliko je potrebno, nego sigurna po svaku cenu.

ŠTA RODITELJ TREBA DA URADI?

Postaviti nepotrebna ograničenja ili dati previše slobode – oba pristupa su problematična. Naša uloga kao vaspitača ili roditelja je da damo deci slobodu istraživanja i igranja onako kako oni biraju, dok ih u isto vreme usmeravamo da obrate pažnju na prave opasnosti koje ih mogu ugroziti.

Npr. dete se igra u šumi gde postoji šansa da se izgubi, a on/ona se oseća kao istraživač džungle. Vaš zadatak je da ga nadzirete i pružate mu osećaj nezavisnosti. Ili imate starije dete koje voli da istražuje komšiluk. Onda je vaš zadatak da mu postepeno izgradite veštine za sigurno kretanje u saobraćaju.

Probajte i ovaj recept: Izbrojte do 30 pre nego što uletite sa rečima: pazi, nemoj, stani…Dajte detetu šansu da se samo snađe.

Ukoliko još uvek brinete da li će dete pasti, poseći se… postoje i online alati koji vam mogu pomoći da se svog straha oslobodite, razmislite o svojim stavovima. Internet je prepun ovakvih sadržaja (npr. https://outsideplay.ca/)

Jasno je da deca doživljavaju velika ograničenja u igri napolju. Na svima je da pomognemo deci i pružimo im priliku da steknu životne veštine toliko važne za oblikovanje njihove budućnosti, pomažući im da razviju pogled na svet kao mesto mogućnosti, a ne opasnosti.

I da se vratim na naš slučaj PENJALICA: Ozbiljnih povreda nije bilo sem oneke ogrebotine. Recept je jednostavan: pratimo decu, usmeravamo ih, i što je najvažnije, naučili smo kako da se ne mešamo u dečiju igru.

Tijana Stamenković, vaspitač Povratka prirodi, spec. prirodne pedagogije/dramskog vaspitanja