У доношењу уобичајених, свакодневних одлука, свако од нас, несвесно, користи научни принцип размишљања: пре него што одлучимо шта ћемо обући тог дана, погледамо кроз прозор, да видимо какво је време напољу. Научни метод представља идеалан начин за утврђивање животних чињеница, резоновање и анализу проблема у стварном свету, као и разумевање појава и њиховог значаја, у свету око нас. Наука је укључена у сваки аспект нашег живота и зато децу морамо научити да је упознају и мудро користе у својој будућности, а не да буду само пуки корисници њених резултата.

Наука храни нашу природну потребу за учењем. Због тога је веома важно да учимо децу да мисле као научници и да воле да уче. Деца су по својој природи радознала, воле да истражују, а наука нуди толико тога што се може истражити. Такође, учећи их да размишљају као научници, отварамо им врата различитих научних области. Док упознају и описују природу око себе, постаће бољи природњаци, али и математичари; сазнања о томе како је некад свет изгледао, помоћи ће им да течније говоре свој матерњи језик. У научном приступу, размишљање се, код деце, подстиче као скуп вештина, важних за решавање проблема у будућности, када ће до решења долазити користећи логику. Под тим подразумевамо да ће бити способни да одаберу праву вештину и употребе је на прави начин, како би решили проблем.

Шта значи „размишљати као научник“?

Сваки научник посматра свет око себе, поставља питања, даје претпоставке и идеје, тестира их, прикупља, анализира и дискутује добијене резултате и на крају, доноси закључке. Да бисмо пренели овакав аналитички начин размишљања на децу, морамо им пружити што је могуће више прилика да истражују, експериментишу, да се играју науке. Сваки одлазак у природу је права прилика за то, али се науком можемо бавити и у вртићу, школи, код куће: Зашто кључа вода када кувамо чај? Да ли се шећер боље раствара у топлој или у хладној води? Како и ко нам квари храну? Зашто спавамо? Деца су природно радознала и постављаће нам oваква питања, на која им морамо одговорити или, уколико не знамо, потражити одговоре заједно са њима. Тако ћемо одгајати нове генерације независне деце, која имају довољно самопоуздања да постављају питања, уместо пуког прихватања чињеница. Померајући њихове границе, подстичемо их да сами проналазе одговоре, боље упознају свет око себе. Поред тога, морамо им и ми постављати питања, наводећи их да изведу логичне закључке и надограде своја научна сазнања.

Пружимо им прилику да упознају праве научнике, као и оне из прошлости, како би упознали њихов начин размишљања и њихов научни приступ. Сваки научник ће им објаснити да је део њиховог рада и хватање у коштац са неуспехом. Или им експеримент не да очекиване резултате или се сусретну са неком другом препреком, тада, наоружани стрпљењем, они детаљно анализирају проблем и понављају експеримент колико год пута је потребно. Научнике неће поколебати негативан резултат. Када усвоје овакав начин размишљања деца ће постати смела и храбра, без страха ће стицати нова искуства, а када доживе неуспех, вратиће се корак уназад, анализирати своје грешке и покушати поново, боље.

Деца ће у сваком тренутку бити мали научници: поставиће научну претпоставку док ручате, питаће вас о Месецу док шетате пса, а ви им се придружите у научно-истраживачком раду, па док кокате кокице потражите на интернету одговор на питање зашто пуца зрно кукуруза када се загреје, јер и то је научни експеримент.

 

Др Лариса Илијин

Сарадник за екологију у Повратку природи