Nakon kišnog maja, konačno smo dočekali par sunčanih dana i odmah se bacili u novu avanturu! Ovog puta, na istraživačkoj mapi našla se planina Kosmaj. Ekspediciju je vodio tim u sastavu: geograf, 3 biologa, pedagog, vaspitači, a hrabro su ih pratili Povratkovci terenci od 4 i 5 godina.

Terenska nastava na Kosmaju protekla je veoma uspešno. Shodno konceptu našeg vrtića, trudimo se da terenska istraživanja maksimalno obogatimo sadržajima, kako bismo iskoristili sve potencijale koje nam priroda pruža, a nedostaju nam u gradskom okruženju.

Rad sa decom bio je organizovan u dve grupe podeljene po uzrastu: mlađa grupa (4 godine) i starija grupa (5 godina). Uzrasna podela je omogućila bolju koordinaciju grupa i lakše prilagođavanje sadržaja i terena sposobnostima dece. Evo kako je to izgledalo na terenu.

Terenci u akciji

Mlađa grupa (4 godine): Četvorogodišnjaci su laganim tempom i kroz raznolike sadržaje iskusili Kosmaj. Uživali su u radionicama koje su se odvijale na zaravni u blizini spomenika borcima Kosmajskog odreda. Tome je prethodilo savladavanje uspona od podnožja do spomenika u dužini od 1,5 km, zajedno sa starijom grupom. U toku pešačenja prelazili smo vododerine uz pomoć užadi i to nam je poslužilo kao dobro zagrevanje.

Nakon razdvajanja od starije grupe imali smo laganu šetnju asfaltiranim putem do spomenika borcima Kosmajskog odreda. Tu je učitelj ispričao priču o hrabrosti kosmajskih boraca protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Razmišljali smo naglas o njihovim strategijama, kako su se sakrivali od neprijatelja, kako su pobegli kada su bili opkoljeni, kako su preživljavali u šumi. Posvetili smo pažnju neobičnom dizajnu i lepoti samog spomenika i zaključili kako treba da čuvamo istoriju našeg naroda.

Od spomenika smo došli do šumovite zaravni koja je bila idealno mesto za izvođenje radionica. Deci su učitelji predstavili više različitih aktivnosti i data im je sloboda da sami biraju čime će se zanimati. Najviše pažnje privukle su prepreke od kanapa: hodanje po kanapu pridržavajući se za drugi, provlačenje ispod, penjanje preko mreže. Deca su pokazala veliko interesovanje za samo konstruisanje ovih prepreka i baratanje kanapom i tražili su da sami pokušaju da vežu jednostavne čvorove i omče. Na poligonu su vežbali ravnotežu, spretnost, grubu motoriku, ali i timski rad jer su zaključili da je određene prepreke lakše savladati uz pomoć drugara.

Još jedna od aktivnosti bilo je pravljenje kolibe od granja i kamenja. Deca su se sama organizovala i napravila podelu posla: skupljanje kamenja, granja, trave, učvršćivanje, kopanje „jarka“…  Učitelj ih je dodatno zainteresovao pričama o preživljavanju i praljudima koji su živeli u takvim kolibama.

Toplo vreme uslovilo je prisustvo velikog broja različitih insekata i drugih sitnih životinja na terenu. Deci su bile na raspolaganju plastične posude u koje su sakupili stonoge, puževe, gusenice, paukove, kosce, velike mrave, strižibube, pa čak i jednu pijavicu. Nakon kratke edukacije o svakoj sakupljenoj vrsti i pažljivog posmatranja, sve životinje su vraćene u prirodu. Najviše pažnje svakako je privukla pijavica sa svojim specifičnim načinom ishrane.

Deci je takođe dozvoljeno da slobodno koriste različite bezbedne alate, kao što su mali čekići. Brzo su shvatili da se oni mogu koristiti na različite načine, pri pravljenju kolibe, za kopanje, sitnjenje materijala… Primetivši da iz nekog drveća vire stari ekseri, deca su zamolila učitelja da ih izvadi, što se pretvorilo u posebnu akciju i zanatlijski čas u prirodi.

Starija grupa (5 godina): Nakon savladavanja uspona i razdvajanja od mlađe grupe, započeli smo idiličnu šetnju šumom. Deca su bila veoma zainteresovana za sve što ih okružuje. Postavljali su bezbroj pitanja o mestu gde se nalazimo, biljkama, životinjama i gljivama. Prikupljali smo primerke mnogih interesantnih vrsta, koje smo posle proučavanja pustili nazad u prirodu. Najveća atrakcija bio je slepić. Deca su ga sama primetila, učitelj ulovio i svako je imao priliku da dodirne i drži u rukama zmijolikog guštera bez nogu. Nije bilo onih koji to nisu želeli. Veliki broj gljiva je budio radoznalost dece: determinisali smo nekoliko nejestivih vrsta i jednu otrovnu vrstu,  nismo pronašli jestive pečurke. Razgovarali smo o njihovoj ulozi u šumskom ekosistemu.

Sa jednog od vidikovaca posmatrali smo naselja u podnožju planine, ponosni na visinu koju smo osvojili. Posle kratke pauze formirali smo planinarsku kolonu i krenuli dalje. Drugi deo puta bio je sasvim drugačijeg karaktera. Kutijice, mrežolovke, insekti, gljive i cveće više nisu bili važni – sve smo odložili i hrabro krenuli u drugi deo avanture: u potragu za Kastaljanom – srednjevekovnim napuštenim manastirom. Sve one priče koje znamo o neustrašivim avanturistima, ekspedicijama, istraživačima Amazonije mogli smo da doživimo u stvarnosti (a stvarnost je često drugačija od priče).

Staza do Kastaljana vodila je nizbrdo, a dodatno opterećenje predstavljalo je blato i klivaz teren. Pojedina deca su se prvi put suočila sa ovakvim terenom i reagovala na različite načine. Ovaj deo puta bila je borba sa terenom i sopstvenim granicama. Deca su se suočavala sa problemima u savladavanju staze (kopriva, blatnjav, klizav put i blato na patikama koje im otežava kretanje, korenje koje viri iz zemlje i sapliće ih, na pojedinim mestima povećan nagib, debla koja su preprečila put i treba ih preskočiti itd.). Ovaj put bio je popločan smehom, uzbuđenjem, hrabrošću, znojem, ponekom suzom, ponosom. Deca su na licu mesta sama tražila načine da prevaziđu prepreke (uz nadzor i asistenciju učitelja iz prikrajka). Razvijala su samostalnost, saradljivost, socijalne, psihičke i fizičke veštine (npr. ako je nekom detetu potrebna pomoć, uvek mu je najpre asistirao njegov drug/drugarica, pa tek onda učitelj, ako je neophodno). Pojedinci su negodovali što su umazani blatom. Posle nekog vremena navikavali su se na uslove i na kraju se opustili. Ubrzo su shvatili da je šetnja pored same staze uz zelenilo i šumsku stelju lakša nego hod po blatnjavoj stazi. Razmenjivali su među sobom nova saznanja i nova iskustva. Nekima je do tada bilo nepoznato kako to izgleda kada te kopriva ožari. Ali kada je učitelj ubrao koprivu, deca su videla koprivu izbliza, uočili njene dlačice na listu koje su ustremljene samo u jednom pravcu i naučili važnu lekciju – ako idemo niz dlaku, kopriva nas neće opeći. Usledila je priča o lekovitosti koprive i na kraju – čudo. Učitelj savija list žive koprive i jede je, jer je puna gvožđa. Deca koja su do tada reagovala na koprivu plakanjem, zaćutala su u čudu i odmah podigla ruke da probaju i oni da pojedu koprivu, što smo i uradili. Eto primera kako se odrasta, kako se upoznaje svet oko nas, direktno u prirodnom ambijentu, bez upotrebe video i audio tehnologije. Epizoda sa koprivama ostavila je snažan utisak na decu, pa su nastavili dalje u smehu, pomalo zbunjeni svime što se izdešavalo na terenu.

Usledio je dolazak do cilja i upoznavanje srednjevekovnog manastira i njegovih odaja. Umor nije uticao na radoznalost dece: bili su podjednako zainteresovani za kulturno-istorijsku priču, kao i za priče o prirodi. Našli smo i kućicu (jazbinu), koja najverovatnije pripada jazavcu. Brzo je došlo vreme za povratak istim putem, sada uzbrdo. Ovde su deca dala svoj maksimum psihofizičkih sposobnosti. Bilo je zadovoljstvo upoznavati ih u ulozi planinara. Pojedinci su išli daleko napred, hodali čak i unatraške, neki na pola puta hrabro za njima, a drugi, najmanje naviknuti na ovakve poduhvate, podjednako hrabro, mic po mic, sledili su svoje drugare i dospeli do vrha puta. Tu nas je čekalo presvlačenje i izvorska voda koja nas je brzo okrepila. Bila je ovo velika lekcija odrastanja, sazrevanja i jačanja duha, tela i samostalnosti kod dece.

Na kraju avantura, spojili smo se u jednu grupu i zajedno se uputili na ručak. Ako ste ikada bili u ulozi planinara, znate koliko je lepo predahnuti na kraju poduhvata, i razmeniti utiske i iskustva uz ručak u prirodnom hladu.

Ponosni jedni na druge, krenuli smo nazad u grad, nestrpljivi da porodici prenesemo utiske sa putovanja.

Radujemo se budućim terenskim nastavama i novim poligonima za istraživanje! Ukoliko i sami poželite da tokom leta obiđete neki lokalitet u prirodi i voljni ste da vas prirodnjaci Povratka usmere, budite slobodni da nam se javite.

Nemanja Potrebić, master geograf Povratka prirodi

Stefan Avramović, biolog Povratka prirodi

Galerija